Čitalački dnevnik bez imena: Zašto volimo knjige i kako ih biramo

Svako ko makar jednom u životu oseti potrebu da zavuče nos među stranice zna da čitanje nije samo razonoda. To je razgovor sa odsutnima, bekstvo u nemoguće, istovremeno i samospoznaja. Ne postoji univerzalni recept za dobru knjigu, ali postoje pitanja koja sebi postavljamo od detinjstva do zrelih dana, oblikujući nas kao čitaoce.

Omiljeni pisac: Pitanje koje otkriva više nego što mislimo

Kada nekoga upitate ko mu je omiljeni pisac, retko dobijete jednostavan odgovor. Neko će reći Ivo Andrić, drugi Dostojevski, treći će pomenuti Borislava Pekića ili Milorada Pavića. Mnogi će, bez razmišljanja, izgovoriti Šekspir, kao da je to jedini tačan odgovor. I zaista, Viljemova senka nadvila se nad čitavom zapadnom civilizacijom, pa nije čudo što ga i deca prepoznaju.

Ipak, ono što je fascinantno jeste kako se kroz izbor pisca ogleda naš unutrašnji svet. Oni koji vole Crnjanskog često naglašavaju liriku proze, dok su Andrićevi čitaoci skloni dubokim istorijskim uvidima. Ljubitelji Umberta Eka traže intelektualnu igru, a poklonici Harolda Robinsa (ma koliko se neki namrštili na to ime) cene dinamiku i pristupačnost priče. Nema superiornog ukusa; postoji samo iskrenost.

Knjiga koja je ostavila najdublji utisak u pubertetu

Rane tinejdžerske godine su poligon za knjiške traume i ushićenja. Mi deca sa kolodvora Zoo je za mnoge bila prvi susret sa mračnom realnošću koji je ostavio posledice - nesanicu, jezu, strepnju. Fotografije iz te knjige urezuju se u pamćenje zauvek. Sličnu snagu imaju i romani poput Prozak nacija ili Beleške jedne Ane, dok se neki sećaju kako su prvi put posrnuli pred veličinom Danteove Božanstvene komedije, iako je nisu mogli u potpunosti razumeti. U tom uzrastu knjiga nije samo tekst - ona oblikuje osećaj prema svetu.

S druge strane, Mali princ, Orlovi rano lete ili Nušićeva autobiografija donosili su vedrinu i smisao za humor. Zanimljivo je i sećanje na Crnu braću Lize Tecner - priču koja se i danas prepričava među generacijama. Pubertet je vreme kada knjiga postaje saučesnik i uteha, a izbor naslova govori mnogo o tome šta smo tada bili.

Lektire u školi: Ljubav, mržnja ili obaveza

Pitanje da li ste voleli da čitate lektire u školi izaziva pravu buru emocija. Pojedinci su ih gutali, neki su ih mrzeli, a bilo je i onih koji su ih jednostavno preskakali. Ana Karenjina je tu zauzimala posebno mesto - neki su je obožavali, drugi su je smatrali preobimnom, dok su je treći čitali više puta u životu i svaki put doživeli drugačije. Robinzon Kruso je, zanimljivo, izazivao podelu: osnovci su ga teško varili, a kasnije su ga možda zavoleli.

Neosporan klasik naše školske lektire, Na Drini ćuprija, delio je sudbinu obavezne literature - jedni su je čitali sa guštom, drugi sa mukom, a treći su je ostavljali po strani i vraćali joj se godinama kasnije. Proces i Preobražaj su, pak, za mnoge bili prvo upoznavanje sa apsurdom i egzistencijalizmom, koje je ostavilo neizbrisiv trag. Posebno se ističe uloga profesorki i profesora koji su znali da prenesu strast; oni koji su imali tu sreću, i danas se sa toplinom prisećaju Derviša i smrti ili Stranca.

Zanimljivo je da su neki, uprkos otporu, pročitali baš sve, a sećanje na Čekajući Godoa, Lelejsku goru ili Hazarski rečnik i dalje izaziva jezu ili divljenje. U svakom slučaju, lektira je za mnoge bila prvi susret sa ozbiljnom književnošću i, ma koliko tada mrzeli, oblikovala je kasniji čitalački ukus.

Kako biramo knjige i koliki je značaj naslova

Razgovori na knjiškim forumima pokazuju da proces odabira nije nimalo slučajan. Neko bira isključivo po preporuci, neko po opisu na poledjini, a neko priznaje da ga privuku lepe korice - mada to retko ko prizna bez izvinjenja. Naslov dela igra posebnu ulogu: “Spletkarenje sa sopstvenom dušom” ili “Nepodnošljiva lakoća postojanja” sami po sebi mame čitanje, dok se romani sa “kučkom” u nazivu automatski preskaču. Ima i onih koji prvo otvore knjigu nasumično i pročitaju nekoliko rečenica - na osnovu stila pisanja odlučuju hoće li je poneti kući.

Od izuzetne važnosti je i povez i kvalitet listova, ali i - miris. Neponovljiv miris starih knjiga, onaj koji podseća na vreme kada su se štampale na ćirilici ili latinici, često prelomi odluku. Ima nešto magično u antikvarnim izdanjima koja su preživela decenije, ponekad i sa potpisom prethodnog vlasnika, što im daje dušu. Stare, pohabane korice često su siguran znak da je knjiga prošla kroz mnogo ruku i da je najverovatnije vredna čitanja.

Praćenje pročitanog: Dnevnici, beleške i izazovi

Jedno od čestih pitanja u čitalačkim krugovima jeste da li se vodi evidencija pročitanih knjiga. Neki čuvaju sveske još od osnovne škole, beleže naslove, kratke impresije, pa čak i citate. Drugi su odustali od tog posla, shvativši da je broj pročitanih naslova otišao u hiljade, ali ih i dalje pamte po emociji. Pojava Goodreads-a i reading challenge-a unela je novu dimenziju: planiranje broja knjiga u godini postalo je gotovo sport. Neki idu na pedeset, drugi smatraju da je dvadeset veliki uspeh.

Naravno, ljubitelji književnosti često su podeljeni oko toga da li je takva statistika uopšte potrebna. S jedne strane, lepo je videti spisak, ali s druge - zar nije važniji užitak? Osim broja, neki beleže i utiske, pa čak i mesto gde su knjigu čitali: u vozu, na moru, pod jorganom sa baterijskom lampom. Ti zapisi postaju dnevnik života, a ne samo čitalački dnevnik.

Omiljeni domaći dečiji pisci i pesnici

Branko Ćopić je ovde neprikosnoveni kralj. Orlovi rano lete i Magareće godine generacijama su prve knjige koje se pamte. Tu je i Gradimir Stojković, čiji je Hajduk osvojio srca mladih čitalaca. Od pesnika, Miroslav Mika Antić dobija najviše glasova - njegov Plavi čuperak i Garavi sokak postali su simboli odrastanja. Desanka Maksimović i Jovan Dučić dele vrh pesničkog parnasa, dok Branko Miljković i Vasko Popa oduševljavaju one koji traže slojevitu metaforu.

Drama, poezija i književni žanrovi

Na pitanje o omiljenom književnom žanru odgovori su šaroliki. Epska fantastika i istorijski romani vode, dok trilere obožava posebna vrsta čitalaca koja voli da mozga. Agata Kristi je neprevaziđeni klasik, a Deset malih crnaca nezaobilazna preporuka. Ljubitelji realističke proze ističu Tolstoja i Dostojevskog, a romantizam ima svoje verne sledbenike među onima koji vole Bajronovske junake - zatvorene, inteligentne, melanholične.

Dramski tekstovi, iako se ređe čitaju iz uživanja, imaju posebno mesto. Hamlet i Magbet, Gospoda Glembajevi, Čekajući Godoa ili Nušićeve komedije - svako ima svog favorita. Poezija je takođe neiscrpna: od Šantićevih elegija do modernističkih stihova Milovana Danojlića, stihovi ostaju skriveni u džepovima srca.

Knjige koje se poseduju naspram onih iz biblioteke

Vječita dilema: da li knjigu vratiti u biblioteku ili je zadržati za svoju ličnu zbirku? Većina strastvenih čitalaca priznaje da kada im se roman posebno dopadne, jednostavno moraju da ga poseduju. “Knjiga mora da bude na dohvat ruke, da je mogu uzeti kad god poželim” - kažu. S druge strane, odlazak u biblioteku ima svoju čar: miris starih listova, tišina, ritual traženja. Ne pozajmljivati knjige od prijatelja koji ih ne vraćaju u istom stanju - to je već posebna kategorija stresa.

Knjige koje su razočarale i one koje su prijatno iznenadile

Skoro svaki pasionirani čitalac ima spisak dela od kojih je mnogo očekivao, a koja su ga ubila u pojam. “Sofijin svet” Justejna Gordera za neke je bilo totalno razočaranje; drugi nisu mogli da svare “Ime ruže”, iako je planetarni hit. Paulo Koeljo je pisac koji izaziva krajnje podele: Alhemičar se ili obožava ili prezire, sredine nema. O knjigama koje se smatraju remek-delima a vama se nisu dopale - Ana Karenjina, Proces, Na Drini ćuprija - rasprave traju godinama, i to je zapravo dokaz njihove veličine: izazivaju reakciju.

Šarm junaka i književni alter ego

Figurativno zaljubljivanje u književne likove dešavalo se svima. Hitklif iz “Orkanskih visova”, Gospodin Darsi iz “Gordosti i predrasuda”, Knez Miškin, Raskoljnikov, pa čak i Hanibal Lekter - svi su oni za nekoga bili predmet obožavanja. Pitanje ko bi izašao iz korica i zaveo vas otvara čitav niz maštarija, a posebno ono s kim biste proveli ostatak života: romantični tipovi biraju Vronskog, razumni Ljevina, avanturisti Grofa Monte Krista.

Književni alter ego je još intimnije pitanje. Prepoznati se u Koštani, Mariji Bolkonskoj, Mersou ili čak Henriju Činaskom znači proniknuti u sopstvene dubine. Takva identifikacija nije bekstvo od realnosti - ona je njeno obogaćenje.

Strani jezici i audio knjige

Čitanje na engleskom, italijanskom, španskom postalo je deo svakodnevice mnogih. Zašto? Ponekad prevod jednostavno nije dostupan ili se gubi nijansa originala. Drugi put je to način da se usavrši jezik. Audio knjige, iako praktične, još uvek izazivaju otpor kod onih koji vole papirnati miris i šuštanje listova. Ipak, i one imaju svoje mesto - posebno na putovanjima ili pred spavanje, gde je Ekart Tol bio mnogima uspavanka.

Planovi, sajmovi i večita glad za novim naslovima

Sajam knjiga je za mnoge praznik. Iako gužva ume da bude paklena, ideja da se sa tom same knjiga vrate kući s preko petnaest novih naslova neodoljiva je. Ko ne planira unapred, obično izađe sa još većim plenom. A kad na godišnji odmor ponesete više knjiga nego odeće, znate da ste u problemu - onom najslađem.

Za sledeće čitanje uvek postoji nešto na čekanju: “Lovac na zmajeve”, “Braća Karamazovi”, “Kontrapunkt života” ili neki od domaćih pisaca koji se ne nalazi u obaveznoj lektiri - Goran Petrović, Slobodan Selenić, Mir Jam. Savremena srpska književnost krije dragulje (Sitničarnica “Kod srećne ruke”, Lagum Svetlane Velmar Janković, Dnevnik o Čarnojeviću) koji zaslužuju istu pažnju kao svetski bestseleri.

Zašto i dalje čitamo

Čitanje nije hobi, to je potreba. Ona se menja sa godinama: u detinjstvu tražimo avanturu, u mladosti identitet, u zrelosti dubinu. Neko voli teške klasike, neko razbibrigu, a neko istorijske trilere. Ono što je zajedničko svima jeste da knjiga ostaje verni saputnik. I kada život postane glasan, tišina između korica je mesto gde se ponovo nalazimo.

Bilo da stojite ispred pune police i ne znate šta sledeće da dohvatite, bilo da na plaži listate požuteli primerak Nušića, bilo da u vozu slušate audio verziju Stranca - znajte da niste sami. Milioni pre vas bili su u istom položaju, postavljali ista pitanja i pronašli utehu. I zato, sledeći put kad vam neko postavi pitanje: “Ko ti je omiljeni pisac?” - odgovorite kako god želite, ali znajte da je to otvaranje vrata u svet u kome reči leče, oplemenjuju i traju.